Vaša korpa
zdravlje > Pet metoda od pomoći hroničnim bolesnicima

Pet metoda od pomoći hroničnim bolesnicima

       Priča jednog američkog novinara kome su ovih nekoliko stvari pomogle da se izbori sa auto-imunim oboljenjem i kome je uspelo da nastavi da živi kvalitetan život bez lekova.



5 NAČINA KOJI POMAŽU U LEČENJU HRONIČNIH BOLESTI

Dijagnostikovano mi je auto-imuno oboljenje u mojoj 24. godini. Telo mi je bilo pod upalom, zahvaćeno artritisom.

Tokom godina, razni lekari su ukazivali na to da su moj umor, bol vezivnog tkiva i upala zglobova bili uzrokovani Lupusom, Sjogrenovim sindromom ili Fibromialgijom. I premda su ti lekari imali dobre namere, oni nisu u mom slučaju pronašli ni uzrok ni lek.

   Prepisali su mi lekove da potisnu moj imuni sistem i otpustili me.

Kao novinar, nisam bio pripremljen da prihvatim da je dijagnoza trajna i nastavio sam da tragam za rešenjima. Ti odgovori su dolazili iz savremene nauke.

Putovao sam po celom svetu intervjuišući vodeće svetske stručnjake na polju "medicine uma i tela", na mestima kao što su Harvard i Stenford, i intervjuišući ljude koji su imali uspeha koristeći "medicinu uma i tela" da se oporave od ozbiljnih oboljenja. Rezultat mog istraživanja je dokumentarni film pod nazivom "Veza" - film koji bih voleo da mi je lekar dao odmah kad sam se razboleo.

Na putovanju sam otkrio da bih, ukoliko želim promenu na polju zdravlja, morao da načinim promenu u umu.

1. Odbacio sam rokove

U vreme kada sam se razboleo, radio sam kao novinar u vestima. Imao sam vremenske rokove, u pitanju su bili sati, i moja reakcija na stres je uvek bila aktivirana.

Pošto sam intervjuisao Dr. Krejga Haseda sa Monash Univerziteta, shvatio sam da je stres reakcija čoveka da bi opstao u životu, ali u današnje vreme, naš mozak šalje signale alarma iako nema stvarne opasnosti. Posledica je zabrinjavajući nivo hormona i hemijskih supstanci, što na duže staze može dovesti do istrošenosti tela, a što je u vezi sa slabim imunitetom, dijabetesom tipa 2, gojaznošću, hipertenzijom (povećanim krvnim pritiskom) i atrofijom nervnih ćelija u vašem mozgu.

Stres nam nanosi štetu. Ko bi pomislio?

2. Raščistio sam mentalnu zbrku

Jedan bitan momenat na mom putu isceljivanja bio je odlazak u Boston i intervju sa Dr. Herbertom Bensonom, koga neki ljudi smatraju ocem savremene "medicine uma i tela" zbog njegovog rada koji je uneo značajne novine. (Medicina uma i telo koristi moć misli i emocija da se izvrši uticaj na fizičko zdravlje.)

Dr. Benson je otkrio Relaxation Response 1970-ih g. – fiziološki odgovor nasuprot reakciji na stres, što može biti pokrenuto vežbama fokusirane svesti kao što je meditacija. Suština je, prema Dr. Bensonu, da se "zaustavi tok svakodnevnog razmišljanja". Njegovo istraživanje koje je predstavljalo proboj nastavlja se do današnjih dana, uključujući i nedavnu studiju koja pokazuje da jednostavnim programom meditiranja u trajanju od 8 sedmica mogu da se zaustave bolesti koje nastaju naslednim putem.

Iznenadjujuće je to što možemo da sedimo na stolici i da radimo jednostavnu meditativnu tehniku i da istovremeno vršimo genetski inženjering.

3. Pronašao sam svog unutrašnjeg jogija

Istraživači su započeli ispitivanje terapeutskog potencijala joge i rezultati pokazuju da joga pomaže kod krvnog pritiska, disanja, metabolizma i kod mnogih drugih telesnih funkcija.

To je bilo savršeno kod artritisa u mom slučaju, jer sam mogao da ga pojačam ili oslabim u zavisnosti od toga kako se osećam. Joga je postala moja redovna "stvar" i nisam gledao na jogu kao na nešto što sam pokušavao da uklopim sa drugim stvarima.

4. Stupio sam u dodir sa svojim emocijama

Istraživanje pokazuje da srećni ljudi žive i do deset godina duže od nesrećnih ljudi. Ako ste optimista, upola je manji rizik da ćete imati srčano oboljenje u odnosu na pesimiste. U jednom važnom ispitivanju (na tom polju) 2000 sredovečnih muškaraca koji su radili u Western Electric kompaniji 1950-tih godina, bila je dupla verovatnoća da će oni koji su bili emocionalno depresivni na početku studije umreti od raka dvadeset godina kasnije.

Kad sam saznao da se širom sveta vrši novo istraživanje koje povezuje emocije sa zdravljem, prihvatio sam stručnu pomoć i počeo da učim da menjam svoje razmišljanje i da razumem svoje vlastite emocionalne odgovore.

5. Našao sam "svoju grupu kojoj pripadam"

U vreme kad sam oboleo, radio sam u drugom gradu, a ne tamo gde su mi bili porodica i prijatelji. Do sada sam se susreo sa mnogobrojnim studijama koje povezuju društvenu izolovanost sa slabim zdravljem i koje ukazuju na to da ljudi koji se osećaju usamljenim ili izolovanim imaju veće šanse da se razbole ili da pre vremena umru.

Jedna od najzanimljivijih studija na koje sam naišao bavila se Rosetom, američkim gradom sa useljenicima, gradom koji je tim straživača proučavao 1960. godine. Taj grad je bio nešto neuobičajeno jer niko mladji od 55 godina nije umro od infarkta niti je pokazivao znake oboljenja srca. Lokalna stopa mortaliteta za muškarce preko 65 godina starosti bila je upola manja od nacionalnog proseka iako je većina ljudi u tom gradu pušila, pila vino i jela jaku italijansku hranu. Istraživački tim je zaključio da je snažna gradska zajednica doprinela njihovom dobrom zdravlju. Tako je bilo do 1980-ih, kada se ta zajednica raspala... a stopa fatalnih srčanih napada u Rozetu postala je istovetna kao u ostalim krajevima zemlje.

Dr. David Spigel iz Stenforda, stručnjak u oblasti odnosa koji podrška grupe ima na zdravlje, rekao mi je da sa stanovišta evolucije to ima smisla. Mi smo se razvili da budemo bića čiji opstanak zavisi od zajednice.

Ovih pet stvari nisu preko noći postale deo mog života... bio je za to potreban priličan broj godina. One nisu bile lake, naročito promena u karijeri i rad na emocijama.

Drago mi je što mogu da kažem da sam danas zaista dobro. Nije mi potreban lek i retko kad imam "napade". Nekim danima jedva mogu da nadjem pet minuta da meditiram i imam zaista teške periode i mnogo obaveza ili neki emocionalni izazov. Ali teški periodi su redji, a kad dodju više me ne slamaju kao nekada.