ǀ Sve kategorije ǀ Svetlost uma i srca 16.9.2004.
Da li ste čuli za uglednog profesora, akademika, koji svoj godišnji odmor koristi da krstari nepristupačnim predelima Himalaja, Tibeta, Srednje Azije i Egipta u potrazi za ostacima drevnih civilizacija? Koji uprkos paničnim upozorenjima svojih vodiča zabada nos u pećine za koje legende govore, a iskustva lokalnog stanovništva potvrđuju, da se iz njih živ ne izlazi, koji bez ikakve pratnje obilazi jezive doline posute kostima mnogih koji su se drznuli da tu zađu, koji naoružan samo nožem kreće da se bori protiv čopora podivljalih pasa... i tako dalje, sve luđe od luđeg i strašnije od strašnijeg?
Naravno da smo čuli, reći ćete: to je Indijana Džons! Prevarili ste se. Radi se o poznatom ruskom lekaru, vrhunskom hirurgu, profesoru, akademiku dr Ernestu Muldaševu, koji nije filmski lik, ali zaista radi sve ovo što smo maločas naveli. I naravno, ako ste odgovorili - Indijana Džons - niste baš sasvim promašili, jer sličnost između ovog filmskog junaka i stvarnog dr MULDAŠEVA zaista postoji.
Pre nego što počnemo da govorimo o neverovatnim hipotezama, otkrićima i putovanjima dr Ernsta Rifgatoviča Muldaševa, moramo da imamo na umu sledeće: Dr Muldašev je jedan od trenutno najboljih očnih hirurga na svetu, direktor Sve-Ruskog Centra za očnu hirurgiju u Ufi, član Ruske akademije nauka i još nekoliko akademija, čovek koji godišnje obavi preko 200 složenih operacija, spasavajući vid mnogima u gotovo beznadežnim slučajevima. On je takođe inovator sa velikim brojem objavljenih naučnih radova, ali među najveća njegova otkrića spada razvoj hirurškog materijala aloplanta koji nastaje gajenjem živog tkiva, i omogućava daleko bržu regeneraciju tkiva nakon operacije i lečenje dotad neizlečivih očnih bolesti kao što su atrofija očnog živca i pigmentni retinitis. On je i prvi lekar u svetu kojem je uspelo da izvede kompletnu transplantaciju oka.
Verovatno ćete se zapitati, šta ovako uglednom naučniku i lekaru, koji bi do kraja života mogao da živi na lovorikama ovoga što je već postigao, treba da se lomata po nepristupačnim predelima tragajući za stvarima koje "ozbiljna" nauka naprosto prezire ili ih smatra legendama i plodom mašte neukog naroda? I koje nemaju nikakve veze sa njegovom strukom?
Odgovor glasi: upravo ga je njegova struka – oftalmologija - dovela ga do otkrića o kojima je pisao i koja je dokumentovao stotinama fotografija u nekoliko svojih knjiga koje se graniče sa naučnom fantastikom – s tom razlikom što one iznose stvarne činjenice, kao i razmišljanja i hipoteze nastale na realnoj osnovi.
Slučajno ili ne, dr Muldašev je u jednom trenutku svoje prakse zapazio nešto što dotad nije zapazio nijedan lekar, niti je zapisano u bilo kojoj medicinskoj ili naučnoj knjizi. A to je činjenica da dužica ljudskog oka predstavlja apsolutnu konstantu ljudskog tela. Ona je iste veličine kod svih rasa i naroda, kod muškaraca i žena, kod visokih i niskih, kod beba i odraslih (zato izgleda da deca imaju veće oči, jer im je lice srazmerno manje, a dužica iste veličine kao kod odraslih). Pošavši od tog zapažanja koje je empirijski potvrdio, dr Muldašev je razvio složenu formulu koju je nazvao "oftalmogeometrijskom shemom" koja pokazuje da dimenzije očne oblasti preslikavaju u malom proporcija čitavog lica. Tako je uspeo da razvije algoritam pomoću koga je moguće da, ukoliko poseduje samo fotografiju uske trake oko očiju neke osobe, rekonstruiše čitavo lice datog čoveka. Ovu formulu je isprobao u praksi i razvio kompjutersku animaciju koja obavlja datu rekonstrukciju.
Naravno da je ova animacija pružala priliku za razna dovijanja i igre. Ali, "kvrc" je nastao kada je Muldašev primenio svoj metod rekonstrukcije na neobične oči koje se nalaze naslikane na svim tibetanskim hramovima. Kompjuterski izvedena rekonstrukcija koja polazi od ovih očiju zaista je dala sliku lica koje liči na ljudsko – ali nije ljudsko.
Radoznao i otvoren kakav je po prirodi, Muldašev je počeo da nosi svoju skicu neobičnog lica na razne konferencije kojima je prisustvovao, da je pokazuje kolegama, naročito lekarima poreklom sa Istoka. I na svoje iznenađenje, video je da neki na tu sliku vidno reaguju – iako o tome nisu želeli da govore.
U međuvremenu je Muldašev, koristeći dosad najrazrađeniju i najdetaljniju postojeću tipologiju ljudskih rasa koju je tridesetih godina 20. veka prezentovao sovjetski naučnik A. Jarho, kao i svoju oftalmogeometrijsku formulu, došao do tzv. "srednjestatističkih očiju" - onih čije su osobine statistička sredina varijanti svih dosad poznatih ljudskih tipova i rasa. Interesantno, ali pokazalo se da srednjestatističke oči pripadaju tibetanskoj rasi. Ova činjenica, kao i rekonstrukcija neobičnog lica koje je napravio, na osnovu crteža očiju snimljenog opet na Tibetu, nagnale su Muldaševa da lično ispita tu čudnu podudarnost, pa je pod pokroviteljstvom Međunarodne Akademije Nauka organizovao ekspediciju na Himalaje u potrazi za hipotetičkim bićem, čiji je oblik dobio oftalmogeometrijskim metodom.
Muldašev je proučio veliki broj svetih spisa i legendi, čitajući ih bez predrasuda uobičajenih za savremene naučnike, posebno arheologe. Takođe je razgovarao sa velikim brojem lokalnih sveštenika i lama, pokušavajući da od njih dobije verodostojne informacije. Na osnovu svega što je saznao, kao i na osnovu konsultacije sa kolegama naučnicima u pogledu izgleda bića koje je dobio rekonstrukcijom, došao je do hipoteze da njegova rekonstrukcija bića kome pripadaju neobične oči predstavljene na tibetanskim hramovima zapravo predstavlja "čoveka" (nešto drugačijeg od današnjeg) napredne civilizacije koja je prethodila našoj, koju je nazvao Lemurijanskom, a da specifične karakteristike koje oči, nos i grudni koš tog bića veoma sličnog ljudskom poseduju svedoče da je ono vodilo polu-vodozemački način života – što su legende i potvrđivale.
Ekspedicija koju je pokrenuo je dobila posebnu dimenziju kada je, uprkos tome što mnogi sveštanici i lame sa kojima je razgovarao nisu hteli da govore o tim temama, dobio pouzdane informacije da tela predstavnika te davne civilizacije još uvek postoje u određenim pećinama Himalaja, konzervirana u posebnom stanju koje sveti spisi nazivaju "samadi". Muldašev se zaista susreo sa čuvarima jedne takve pećine, koji su najzad pristali da ga uvedu u nju. Sa upozorenjem – da može da ide samo do određene tačke jer pećinu štiti energetska barijera i da će, ukoliko pokuša da prođe kroz nju, neminovno umreti.
Muldašev ne bi bio Muldašev kada ne bi probao da se lično u to uveri. U samadi-pećinu u koju su ga uveli pokušao je da prođe kroz energetsku barijeru. Čim bi zakoračio preko određene tačke, osetio bi užasnu glavobolju, malaksalost, strah, jaka negativna osećanja... kada bi se povukao nazad, sve bi prestalo. Radi naučne provere, tri puta je pokušao da pređe tu tačku, i sva tri puta doživeo to isto, s tim što je poslednji put zaista osetio da će ukoliko krene i metar dalje, neminovno umreti. Morao je da se vrati, sada uveren da legende zaista govore istinu i da na svetu zaista postoje i deluju sile o kojima savremena nauka ne zna ama baš ništa...
Nakon svoje prve himalajske ekspedicije (1999), Muldašev se vratio u rodnu Ufu i nastavio svoja naučna istraživanja i hirurške poduhvate, sabirajući materijal i planirajući nove ekspedicije. O svojim otkrićima napisao je knjigu "Od koga smo postali", koju je objavio poznati ruski časopis Argumenti i fakti. Knjiga je zaista odjeknula širom Rusije... Muldašev je sakupio dovoljno materijala i činjenica da na temu svog putovanja objavi još nekoliko knjiga.
Potom je došla druga himalajska ekspedicija, sa tibetanske strane, koja je imala za cilj da locira legendarni Grad Bogova, sagrađen na Himalajima u okolini svete planina Kajlaš. I opet je Muldašev ili imao sreće, ili sjajnu intuiciju, ili je naprosto svojim primerom dokazao da onaj ko zaista traži, taj i nađe: ne samo da mu je uspelo da nabasa na kompleks neobičnih građevina, stepenastih piramida, dvoraca bez prozora i vrata, ogromnih položenih "zvona", divovskih udubljenih kamenih površina, koje legende nazivaju "ogledalima", reljefe neobičnih lica u nepristupačnim planinama – nego je uspeo da sve to snimi, detaljno skicira i mapira čitav taj neverovatni kompleks građevina, od kojih je većina po nekoliko puta viša od Keopsove piramide. Kompleks koji pokazuje da o pravoj istoriji čovečanstva mi, zapravo, znamo veoma malo...
I ovde ga je njegova naučna radoznalost navela da se igra sa silama o kojima ne znamo ništa; ovog puta je to bilo kondenzovano vreme koje su, izgleda, drevni narodi postizali pomoću tih ogromnih "ogledala". Ova priča ima naučnu osnovu, jer je ruski naučnik Kozirev 80-tih godina, oslanjajući se na tezu o nedeljivom jedinstvu prostorno-vremenskog kontinuuma, postavio hipotezu da konkavna ogledala dovode do efekta "sažimanja vremena". Kozirev, naravno, nije imao pojma da na Himalajima već postoje takva "ogledala", čije dimenzije daleko nadmašuju one sa kojima je on eksperimentisao; ali se Muldašev odmah setio njegove teorije kada je ove čudne konstrukcije video. I naravno, opet je poželeo da se lično uveri, pa je na svojoj koži osetio njihovo dejstvo – efekat "sažetog vremena", a sa njim i čudesan duhovni poklon: priliku da zahvaljujući efektu "sažimanja vremena" uspe da u nekoliko trenutaka sagleda detaljno čitav svoj život kao na filmu, kao da ga gleda sa strane, i da potpuno jasno vidi šta je od onoga što je činio objektivno ispravno, a šta nije... Ovo iskustvo, koje je jedva preživeo, zaista ga je iz temelja prodrmalo i promenilo.
Dok na početku svoje prve knjige Muldašev deluje kao radoznali naučnik, kome je zbog njegove naivne ali iskrene radoznalosti i čistote bilo dato da zaviri iza vela misterije iza koga obični ljudi ne mogu da zavire, u daljim njegovim delima se oseća da su iskustva i neobične stvari koje je doživeo počele da ga menjaju iz osnova. U svojoj poslednjoj knjizi on veoma često razmišlja, govori i deluje kao ozbiljni duhovni tragalac koga neprekidno oblikuju sve novija saznanja i iskustva o skrivenoj dimenziji našeg sveta. On se pretvara u naučnika-tragaoca koji ozbiljno razmišlja o svrsi ljudskog života na Zemlji, odnosu čoveka prema Bogu, granici koju mora da ima ljudsko znanje i načinu na koji moramo da postupamo da bismo spasli i preobrazili ovaj svet.
Uz sve to, moramo imati u vidu, on i dalje ostaje sjajni aktivni hirurg i vrhunski naučnik koji i dalje usavršava metode i sredstva koje u svom radu koristi, na korist i dobrobit čovečanstva, vođen istinskom milošću i neverovatno izoštrenom intuicijom. Njegova poslednja ekspedicija, čak, nadahnula ga je da načini tzv. "vodeni aloplant" daleko savršeniji i korisniji hirurški materijal za zamenu, obnovu i regeneraciju živih tkiva koji je pokazao izuzetno dobre i brze rezultate u saniranju očnih bolesti.
Autor teksta: Vyavasaya Goran Bojić
HEMA-KHEYA-NEYE ǀ 2022
PROGRAMIRAO ǀ TEKOMS
